КЛИЗИШТА
ПРИСУТНА ОПАСНОСТ ЗА ВРЕМЕ И ПОСЛЕ ЗЕМЉОТРЕСА
Апарати, намештај и кућни производи могу се померати, падати и просипати.
Гасна, хемијска и електрична опасност је можда присутна.
Цурење гасне инсталације, оштећење или прскање пропан-бутан боца м
Почетак 2006. године у нашој земљи је обележила активација великог броја клизишта. Штете које су она изазвала биле су огромне. Узроковала су чак и расељавање целих делова насеља. О клизиштима се пуно причало у медијима, међутим, прича о клизиштима је ипак остала на неки начин недоречена.
Србија спада у подручја прилично угрожена овом појавом. Око 30% наше земље је подложно клизиштима. Само на територији Београда постоји више од 750 клизишта а у Србији чак око 36 000. У Београду у угроженија подручја спадају Карабурма, Миријево и делови Звездаре.
Клизишта су међутим и глобални проблем. Јављају се широм света. Процењује се да у свету на годишњем нивоу штета изазвана клизиштима прелази више милијарди долара. Такође сваке године у свету од ове појаве страда на хиљаде људи. Да би се штете умањиле, важно је упознати се са овом елементарном непогодом и избегавати градњу на угроженом подручју.
ПОЈАМ КЛИЗИШТА
Под клизиштем подразумевамо стеновиту или растреситу масу која одвојена од подлоге, под утицајем гравитације, клизи по клизној површини. Клизишта представљају један од видова ерозије. На клизишту можемо издвојити више делова:
1. Ожиљци
2. Клизна површина
3. Тело
4. Увала
5. Трбух
6. Ножица клизишта
1. Ожиљци су у време активности клизишта обично његов најупадљивији део. Они представљају једини видљиви део клизне површи. На следећим сликама су два примера “ожиљака” у селу Богдање код Трстеника.
2. Клизна површина је површина по којој је дошло до клижења. Као што је већ поменуто, једини видљиви део клизне површине је у зони ожиљка. Дубина клизне површи може да буде и до неколико десетина метара.
3. Под телом клизишта подразумевамо, материјал покренут клижењам. Понекад се за тело клизишта употребљава и термин: клизна маса
4. Увала је депресија која се јавља на телу клизишта, непосредно иза ожиљка. У депресији се често задржава вода што драстично повећава ризик од новог покретања клизишта. На следећој слици се види увала у виду барице на клизишту у Богдању. ( Код неких врста клизишта овај део не постоји).
5. Трбух клизишта је највиши део на телу клизишта. Јавља се испред увале. ( Код неких врста клизишта овај део није могуце издвојити).
6. Ножица је доњи део тела клизишта. Налази се на супротној страни од ожиљка. Њу за разлику од ожиљка, није увек лако приметити.
Клизишта се најлакше препознају по ожиљцима. Међутим, постоје и други знаци клизишта.
Валовите падине, накривљена стабла или бандере, пукотине на путевима и на зградама, могу да буду индикатор клизишта. На следећим сликама је дато неколико примера из Богдања.
ВРСТЕ КЛИЗИШТА
Поделу клизишта је могуће извршити на основу различитих карактеристика. Могуће их је поделити на основу: структуре падине, места постанка, начина кретања, дубине клизне површи, итд.
Према дубини клизне површине деле се на:
1. Површинска ( до 1м дубине),
2. Плитка ( до 5м ),
3. Дубока ( до 20м ) и
4. Врло дубока ( преко 20м ).
Према начину постанка могу се поделити на:
1. Делапсивна ( настају подкопавањем дна падине и развијају се према врху ),
2. Детрузивна ( настају на вишим деловима падине и вршећи притисак на падину испод себе, развијају се према подножју.
На основу облика клизне површине, рељефа и начина кретања Богнар (1996) издваја:
1. Слојна клизишта
2. Ротациона
3. Степеничаста
4. Блоковска
5. Поточаста
САНАЦИЈА И ПРЕВЕНЦИЈА
Показало се да је много јефтиније и ефикасније предупредити клизиста него их касније санирати. Главна мера превенције је елиминисање фактора настанка клизишта. Пошто је вода један од главних фактора клизишта, треба посветити посебну пажњу одводњавања терена склоних овој појави.
У том циљу, у урбаним срединама се мора водити рачуна о изградњи одговарајућег канализационог система. Септичке јаме и неисправне канализације, дестабилизују терен. Тамо где је то могуће треба садити вегетацију која има велику способност апсорпције сувишне влаге из тла (нпр. топола).
Шуме имају способноста да стабилизују тло и својим корењем. Међутим, вегетација није од превелике помоћи код великих клизишта, јер клизна површина клизишта може да буде на дубини већој од дубине корења. Тада долази до покретања целих шума. Клизишта у шумама су праћена накривљивањем дрвећа и та појава се назива "пијана шума".
Кад дође до покретања клизишта, у неким случајевима није могуће извршити санацију док се клизишта не зауставе. У борби против клизишта, најчешће се врше раскопавања, побадају се шипови, граде потпорни зидови и врши се дренажа ( одводњавање ) терена. Недавно је патентирана и нова метода санације заснована на замени јона натријума у глинама, помоћу струје, ткз. "јонска метода" др Љубинка Илића.
Апарати, намештај и кућни производи могу се померати, падати и просипати.
Гасна, хемијска и електрична опасност је можда присутна.
Цурење гасне инсталације, оштећење или прскање пропан-бутан боца м
Почетак 2006. године у нашој земљи је обележила активација великог броја клизишта. Штете које су она изазвала биле су огромне. Узроковала су чак и расељавање целих делова насеља. О клизиштима се пуно причало у медијима, међутим, прича о клизиштима је ипак остала на неки начин недоречена.
Србија спада у подручја прилично угрожена овом појавом. Око 30% наше земље је подложно клизиштима. Само на територији Београда постоји више од 750 клизишта а у Србији чак око 36 000. У Београду у угроженија подручја спадају Карабурма, Миријево и делови Звездаре.
Клизишта су међутим и глобални проблем. Јављају се широм света. Процењује се да у свету на годишњем нивоу штета изазвана клизиштима прелази више милијарди долара. Такође сваке године у свету од ове појаве страда на хиљаде људи. Да би се штете умањиле, важно је упознати се са овом елементарном непогодом и избегавати градњу на угроженом подручју.
ПОЈАМ КЛИЗИШТА
Под клизиштем подразумевамо стеновиту или растреситу масу која одвојена од подлоге, под утицајем гравитације, клизи по клизној површини. Клизишта представљају један од видова ерозије. На клизишту можемо издвојити више делова:
1. Ожиљци
2. Клизна површина
3. Тело
4. Увала
5. Трбух
6. Ножица клизишта
1. Ожиљци су у време активности клизишта обично његов најупадљивији део. Они представљају једини видљиви део клизне површи. На следећим сликама су два примера “ожиљака” у селу Богдање код Трстеника.
2. Клизна површина је површина по којој је дошло до клижења. Као што је већ поменуто, једини видљиви део клизне површине је у зони ожиљка. Дубина клизне површи може да буде и до неколико десетина метара.
3. Под телом клизишта подразумевамо, материјал покренут клижењам. Понекад се за тело клизишта употребљава и термин: клизна маса
4. Увала је депресија која се јавља на телу клизишта, непосредно иза ожиљка. У депресији се често задржава вода што драстично повећава ризик од новог покретања клизишта. На следећој слици се види увала у виду барице на клизишту у Богдању. ( Код неких врста клизишта овај део не постоји).
5. Трбух клизишта је највиши део на телу клизишта. Јавља се испред увале. ( Код неких врста клизишта овај део није могуце издвојити).
6. Ножица је доњи део тела клизишта. Налази се на супротној страни од ожиљка. Њу за разлику од ожиљка, није увек лако приметити.
Клизишта се најлакше препознају по ожиљцима. Међутим, постоје и други знаци клизишта.
Валовите падине, накривљена стабла или бандере, пукотине на путевима и на зградама, могу да буду индикатор клизишта. На следећим сликама је дато неколико примера из Богдања.
ВРСТЕ КЛИЗИШТА
Поделу клизишта је могуће извршити на основу различитих карактеристика. Могуће их је поделити на основу: структуре падине, места постанка, начина кретања, дубине клизне површи, итд.
Према дубини клизне површине деле се на:
1. Површинска ( до 1м дубине),
2. Плитка ( до 5м ),
3. Дубока ( до 20м ) и
4. Врло дубока ( преко 20м ).
Према начину постанка могу се поделити на:
1. Делапсивна ( настају подкопавањем дна падине и развијају се према врху ),
2. Детрузивна ( настају на вишим деловима падине и вршећи притисак на падину испод себе, развијају се према подножју.
На основу облика клизне површине, рељефа и начина кретања Богнар (1996) издваја:
1. Слојна клизишта
2. Ротациона
3. Степеничаста
4. Блоковска
5. Поточаста
САНАЦИЈА И ПРЕВЕНЦИЈА
Показало се да је много јефтиније и ефикасније предупредити клизиста него их касније санирати. Главна мера превенције је елиминисање фактора настанка клизишта. Пошто је вода један од главних фактора клизишта, треба посветити посебну пажњу одводњавања терена склоних овој појави.
У том циљу, у урбаним срединама се мора водити рачуна о изградњи одговарајућег канализационог система. Септичке јаме и неисправне канализације, дестабилизују терен. Тамо где је то могуће треба садити вегетацију која има велику способност апсорпције сувишне влаге из тла (нпр. топола).
Шуме имају способноста да стабилизују тло и својим корењем. Међутим, вегетација није од превелике помоћи код великих клизишта, јер клизна површина клизишта може да буде на дубини већој од дубине корења. Тада долази до покретања целих шума. Клизишта у шумама су праћена накривљивањем дрвећа и та појава се назива "пијана шума".
Кад дође до покретања клизишта, у неким случајевима није могуће извршити санацију док се клизишта не зауставе. У борби против клизишта, најчешће се врше раскопавања, побадају се шипови, граде потпорни зидови и врши се дренажа ( одводњавање ) терена. Недавно је патентирана и нова метода санације заснована на замени јона натријума у глинама, помоћу струје, ткз. "јонска метода" др Љубинка Илића.
Нема коментара:
Постави коментар